Давид Лалић ''ГОСПОДЕ, ДОСТА''
Пише Давид Лалић ''ГОСПОДЕ, ДОСТА''
''Било је то вријеме великих и тешких људских драма'', бесудно вријеме затирања свих вриједности, доба бешчашћа и моралног суноврата! Вријеме зла, на Палевом Катуништу и Грозном, гдје владају Фараон и Проклета Јериња тече. Догађаји и муке се не заборављају, лавиринту људске покварености, пакости и зла нема краја.
Удружени у корпусу, који његује мржњу као цвијеће, са лошим, осветничким намјерама: Остап Бендер, Јад, Фиштипизда, Резиљ, Фема, Шорле, Масник, Куроломка, Алодроба,Туга, Цкврња, Луцифер, Јуда, Зло, Олива, Куртони, Дама, Смуда, Атила..., сви из феретизне титоистичке династије Тањевића, Такојевића, Трзова, Скоројевића..., подмукло су кидисали на Мурику, Барјактара, Капу, Обилића, Митраљесца, Бистрика, Мудраца, Младог Мајора, Мудру, Анђела, Попа, и све Сојевиће епског кова у које спадају Орловић и Стори.
Вјештачки, примитивни коалициони хук о фалсификовању и затирању културних вриједности српског народа, патолошким насиљем и националном дискриминацијом, снагом која почива на савијеној кичми поданика, блокираним мислима и зачепљеним устима, испровоцирао је Младог Мајора, да у непријатном дијалогу са Фараоном у ''вражјој вођеници'', спомене Мешу Селимовића, нашег генетског сабрата: ''Улизице – то су за мене најгори људи на свијету, најштетнији, најпокваренији. Они подржавају сваку власт, они и јесу власт, они сију страх без милости, без икаквог обзира, хладни као лед, оштри као нож, као пси вјерни свакој држави, као курве невјерни сваком појединцу, најмање људи од свих људи, док њих буде нема среће на свијету, јер ће уништити све што је истинска људскa вриједност...''. Али, ту сте, па вам желим ''добро вече, синови без очева''...! Стигао је и одговор Фараона, кроз Наполеонову сентенцу: ''Ја сам по себи све а по прецима ништа, а ви сте по прецима све а по себи ништа. Зато сам ту''!
Наметнуто, наопако, титоистичко мишљење, као Доратов мото новог доба: ''Што се више одричете свог поријекла, бићете боље позиционирани у друштву'', поново је у моди, јер су само подобни по вољи моћника.
Осталима је мјесто у апартхејду. Недостају самице и кауше смрти Јадовног, Јасеновца, Голог Отока, али ту су јаме и бездани, које чекају да ''куће страха'' и ''домови слијепих'' регрутују ''божје синове'' непослушне и поносите, становнике ''Небеске тапије'', српског пјесника Влајка Ћулафића.
Зато је, достојанствени мудрац Стори, угледна људска и интелектуална громада у ''Грозном'', бранећи ''на пленумима'' од подвала и биједе, једног Обилића, рекао: ''Е, куку нама шта нас чека, кад свијетом промијенимо!'' У континуитету историјског полтронства, католичења, турчења, ''монтенегрисања'' и превјеравања као малигне инфекције, кад на површину исплива сав отпад, у свој својој моралној наказности, блокираним мозговима, придворице и подрепаши аминују све што Дорат каже, јер су од рођења предодређени за туђег поданика, подложни подвалама и монтирању лажи.
У лошем је посебно ''прећерао трбушчић'' Јериње из феретизне династије Скоројевићи из Вражјих Вођеница. Грозничавост, властољубље или намјере Бога, ранијег владара Грозног, дозвале су збјегове понижених, незапошљених, изгладњелих, обманутих, прогнатих, заборављених. Изостала је Светосавска преду
зимљивост, хришћанско милосрђе, а почео револт и тиха епидемија грехопада која је завршила предајом власти у Грозном, замјеном Бога Фараоном. А Бог Свевишњи, убијеђен у своју непогрјешивост, вођен зениту ''ореолом'', ''намјерном самообманом'', заборави на стадо своје и Бог оде Боговима, а стадо ''Лимесом''...! Незнање, намјера или болесни каријеризам, старе СДБ династије у Грозном, на штету свога стада, остаје на ''савјест Богу и суду историје''. У царству моћи, интереса и принуде настаје истина: ''Народом владају они који нијесу способни да владају собом'', већ власт идентификују са политичком полицијом и политичком парализом, при чему је партијска идеологија религија владајуће секте, која је Србе довела у инфериоран положај у односу на нову класу – монтенегрине, чије су ''ведете'' заборавиле да је ''мајка божанство куће'', те да је вјера трајна а идеологија пролазна. У колективној националној амнезији, у борби и похлепи за власт и богатство, пљачком националног блага, за стицање сопствених позиција, као израз политичке вјерности и слугањства за наклоност ''америчким идеалима'', у надметању у издаји, Дорат, или спиритус мовенс се ''оштенио'' диљем пустиње, па и у Грозном, не имајући части да сађе у арену збивања који је изневјерио наде сопственог народа, вршећи духовно сакаћење.
У таквом моћном маскенбалу, неминован је отпор и истина да је слуга рођењем предодређен ропским менталитетом, гдје се мржња, бестиђе и бесуђе, лаж и истина не разликују. Упорна и кобна политика једне историјски преживјеле идеологије, коју Дорат и даље фаворизује, физичким, политичким, правним, културним геноцидом над српским народом, који је у два посљедња рата изгубио два и пô милиона становника, може се квалификовати као државни злочин Дората, као политичког вође у злочиначком подухвату, којим је Србима укинуто историјско право конститутивног елемента.
По угледу на Месића, Шекса, Туђмана, (који са четрдесет осам усташа оснивају ХДЗ, Готовине и Маркача, вођа ''Хрватске Олује'', који ће на Титовим Брионима, тридесет првог јула 1992. године, одлуком државног врха, са двјеста педесет хиљада до зуба наоружаних усташа, већ четвртог августа у један и тридесет увече, напасти Српски народ из тридесет праваца са пет стотина тенкова и двадесет авиона, а Горбачов, одмах, у два сата, звати Кадијевића, начелника Генералштаба, да заустави Југословенску Народну Армију, да не изврши ударе по усташкој војсци), Фараон је у Грозном реализовао Доратову идеју, са осам ''бојовника'' с реда и једним кућевићем Милетићем, кидисаће на Бога, а идеја ће резултирати у хиљаду осамсто ''монтенегрина'' на јесен 2016. године.
У међувремену ће анархисти искористити недипломатску, наивну, поклон предају власти, уз пуне трезоре сиротињске муке, Бога и Шефа, дотадашње зитоистичке династије у Грозном, у епском животопису, најљепшег поднебља, гдје се на сваком извору чује бистра ријеч предака, миришу сјенокоси, смиље и ковиље гордог народа, који искрено осјећа своју традицију и славну прошлост, културу и обичаје, укоријењене у властитом језику, вјери, Косовском завјету, на којем је утемељена ''Карадагија'' и по Јовану Цвијићу, највеће Српско племе Сојевићи, заборављајући на сојевићко надахнуће, морално насљеђе и интелектуални домет који му је приредила историја бесудног времена, наказне културе и лажи, сулуде антисрпске хистерије...!
У спирали Српских мука и Српског Пакла, најприје је у Деветом кругу, страдао Шпански Борац, конспиративног имена и лукавства, интелигентне црте, енциклопедијске културе и знања, а потом, по други пут, после три године ''бијелог хљеба'' на одстрелу у Грозном је српски – барјактар Обилић, којем у патриотизму и части мало ко може рећи ''помакни се да ја сједнем'', за којег се изборио Стори, уз благослов Фараона и бившег Српског Манекена. Био је то нељудски обрачун са асовима изнад себе, без кривице, што ће показати бесомучне истраге, у којима су се хорде рђавих смјењивале, показујући свој укаљани образ.
Једва су се изборили са ''биједом'' Млади Мајор и ненадмашни колдар и каваљер, ловац Обилић. Ипак, обадвојица ће изгубити животну битку, јер срчане аорте нијесу издржале монтиране лажи. Обилић је прекратио муке, својом руком.
Каснија збивања у незаконитом запошљавању, биће јасан показатељ, гдје су кидисали незасити несоји, хијене психолошког рата, не презајући ни од кидисања на образ, највећу светињу, не њима. Овдје је Србе нарочито задужила Проклета Јериња, као идеолог Остапа Бендера и Фараона, са тезом да ''нема емоција у дисциплиновању српских асова и успостављању ''чега било није''. Пленуми су мијењали занимања, ускраћивали кору хљеба, умањењем коефицијената узимали
за себе туђе.
Доратова Карадагија није никада у историји радила против свога народа, иако малољетна, демонстрирајући невиђен и незапамћен неморал родоскрнављења и националног одрођавања од Јована Владимира до данас. Тај однос је грађен вјековима и он је братски и вјерски. Дорат је из столице америчког штићеника, увео кућу у криминал и везе са мафијом, неповратно у раљама организованог криминала, застрашивања и потплаћивања људи у лоповским системима. Слиједећи Доратову доктрину и кључно питање за Карадагију: ''Да ли она има свога достојанства или нема'', Фараон је разрадио до перфекције план и у рукавицама са Манекеном и ''потврђеним кадровима'' из доба Бога превео ''уседјелице'' жедне преко воде.
Занијемио од стида, са гађењем сам посматрао ''моје колеге'', како безочно користе ''пријелазни период'' прелијетања, ради привилегованог положаја, чинећи штету свакоме а највише своме образу, чиме је Фараон могао да одахне, мудро уступајући ''руководећа'' мјеста улизицама из описа Меше Селимовића...! На којем стаблу ће нам слетјети птице, са које ријеке ће се напојити плахе срне, гдје ће се сакрити од легалних ешелона злочинаца које ће штитити они што су седамдесет осам дана бесомучно убијали дјецу, мостове, слободу...?
Знам, не смијем мислити својом главом! Ипак, искрсну ми слика Витеза Рада Лабовића, како баца пушку у блато и поносно одбија да пуца у свога кума Јојића, нудећи Шваби своју главу, зашто је одробијао годину дана у најтежим казаматима...! Славом ме опи вод Ивановића, Ђоле Милетин.
Јави се и Лука Минин Лалић, Обилић са Превије, Гребена, Гласинца, Брегалнице, Скадра, Камењаче, који у деведесет другој години, прсимице са московком, зауставља ''Принц Еуген'' дивизију на Камењачи, убија команданта њемачког мајора и његовог ађутанта и свећа сина јединца Милету. Запамтио му је то српски народ и епска пјесма. У дефилеу славних, слутим рањеним срцем и здравим мислима: Богдан Шошкић са Шеремета, Мартин Милунов Солунац Лалић, Милутин Вуков Лалић,командант Урош Грашић са Гласинца, барјактар Перо
Бојовић с Грнчара побија барјак на Бардањолту, Ника Вешов Лалић са Гребена, барјактари Вучељићи – Тутумашићи са Скадра, српски генерал Илија Гојковић одбија да га спасе капетан са њемачке подморнице, генерал Ђоко Мирашевић носилац три златне медаље Обилића, Шпански борац, народни херој, понизио је Голооточке џелате одважним достојанственим држањем, у једном од најсуровијих мучилишта које је човјек икад смислио за човјека, који су прошли кроз млин за сатирање и уништавање људи, тврд као камен који је ломио на Голом Отоку, изјавом: ''Очајничко хвала онима који су ме затворили, био сам са људима бољим од њих''. Турци су на беранској пијаци тукли калуђера Прокопија, а његова мајка Тола је соколила свога јединца, да издржи, да не изда никога, док није на мукама издахнуо. Остала је прича у народу да је на сахрани Милоње – Баја Крџића, дошао лично официр швапски Прша, да види држање Бајове мајке. Приђе јој и упита: ''Је ли ти жао сина?'' ''Не'', оштро одговори поносита мајка Наста! ''Зашто?'' ''Зато што су се замијенили, што нијесу погинули кукавички!'' ''Да, такве мајке рађају овакве јунаке'', рече у чуђењу швапски официр. Подвизи равни Синђелићу са Чегра.
Само јунак може част и слободу да стави изнад свога живота, док за страшљивца нема веће вриједности од тога да живи, без обзира на част и образ. Част је оно што треба цијенити, а не живот. Најстрашније је изгубити образ. Оно што је трагично није смрт, него морални пад. ''Част и брука живе до вијека''!